Predstvni­ci be­ran­skog od­bo­ra So­ci­jal­de­mo­krat­ske par­ti­je za­tra­ži­li su od Vla­de Cr­ne Go­re i lo­kal­ne upra­ve da se for­mi­ra ko­mi­si­ja ko­ja bi ima­la za­da­tak da pre­i­spi­ta ka­ko su spro­vo­đe­ne pri­va­ti­za­ci­je ne­ka­da­šnje Fa­bri­ke ce­lu­lo­ze i pa­pi­ra. Is­ta­kli su da je po­gub­no što je fa­bri­ka, ko­ja je svo­je­vre­me­no upo­šlja­va­la i do dvi­je i po hi­lja­de rad­ni­ka, sko­ro tri de­ce­ni­je osta­vlje­na na mi­lost i ne­mi­lost zu­bu vre­me­na. Sma­tra­ju da po­sto­je oprav­da­ne sum­nje da je pri­li­kom pro­da­je fa­brič­kih po­go­na, či­ji je vla­snik bi­la dr­ža­va, bi­lo ne­do­zvo­lje­nih rad­nji i da bi zbog to­ga ne­ko tre­ba­lo da od­go­va­ra. Na­gla­si­li su da je po­sli­je za­tva­ra­nja fa­bri­ke pri­mje­nji­van po­gu­ban obra­zac pri­va­ti­za­ci­je, ko­ji ni­je ka­rak­te­ri­sti­čan sa­mo za Be­ra­ne, već za či­ta­vu Cr­nu Go­ru. Is­ta­kli su da vla­sni­ci ko­ji su ka­sni­je ku­po­va­li imo­vi­nu fa­bri­ke ni­je­su ima­li za cilj da po­kre­nu pro­iz­vod­nju, ne­go da za se­be ugra­be pro­tiv­prav­nu ko­rist.
–Fa­bri­ka ce­lu­lo­ze i pa­pi­ra je pre­sta­la da ra­di 1989. go­di­ne. Od ta­da je imo­vi­na te ne­ka­da moć­ne kom­pa­ni­je, pro­ci­je­nje­na na vi­še de­se­ti­na mi­li­o­na eura, pljač­ka­na sa ra­znih stra­na. Dje­lo­vi kom­pa­ni­je su pro­da­va­ni po de­set pu­ta ma­njoj ci­je­ni u po­re­đe­nju sa stvar­nom vri­jed­no­šću. Ra­ču­ni­ca no­vih vla­sni­ka je u ovim slu­ča­je­vi­ma bi­la ja­sna. Ob­na­vlja­nje pro­iz­vod­nje im od sa­mog po­čet­ka ni­je bi­lo u pla­nu, iako je to osnov­ni raz­log pri­va­ti­za­ci­je pred­u­ze­ća. Ne­ke dje­lo­ve imo­vi­ne su pro­da­li i unov­či­li, dok su na osta­tak sta­vi­li hi­po­te­ke za kre­di­te ko­je ne vra­ća­ju. Na taj na­čin no­vim vla­sni­ci­ma ne sa­mo da se vra­tio uku­pan iz­nos ku­po­pro­daj­ne ci­je­ne, već su ima­li i mi­li­on­sku do­bit, što je kom­pa­ni­ju do­ve­lo do pot­pu­nog uni­šte­nja. Za to vri­je­me, dr­žav­ni or­ga­ni ni­ti su in­si­sti­ra­li na spro­vo­đe­nju oba­ve­za de­fi­ni­sa­nih ugo­vo­ri­ma o pri­va­ti­za­ci­ji, ni­ti su pred­u­zi­ma­li mje­re da spri­je­če otu­đi­va­nje imo­vi­ne. Za­to tra­ži­mo da se for­mi­ra ko­mi­si­ja ko­ja će pre­i­spi­ta­ti sva de­ša­va­nja ve­za­na za pri­va­ti­za­ci­ju po­me­nu­te kom­pa­ni­je i ko­ja će pred­u­ze­ti od­go­va­ra­ju­će ko­ra­ke da se pro­ce­su­i­ra­ju pri­vred­ni gro­ba­ri ko­ji su sa­hra­ni­li ce­lu­lo­zi­ne po­go­ne – sa­op­štio je pred­sjed­nik OO SDP-a Mir­ko Pa­vi­će­vić, uz pod­sje­ća­nje da je fa­bri­ku 1996. go­di­ne, za ne­što ma­nje od mi­li­on eura, ku­pi­la fir­ma Ti­go­im­peks, na če­lu sa Ra­do­jem Go­mi­la­no­vi­ćem.
On je is­ta­kao da Go­mi­la­no­vić ni­je is­po­što­vao od­red­be iz ku­po­pro­daj­nog ugo­vo­ra i da od po­kre­ta­nja pro­iz­vod­nje prak­tič­no ni­je bi­lo ni­šta.
– Zna se da je po­čet­nu ci­je­nu na tre­ćoj li­ci­ta­ci­ji, na ko­joj je ku­pio fa­bri­ku, pred­lo­žio sam Go­mi­la­no­vić, ko­ji je do ci­je­ne do­šao ta­ko što je sa­brao svo­ja po­tra­ži­va­nja i po­tra­ži­va­nja osta­lih obez­bi­je­đe­nih po­vje­ri­la­ca, ad­mi­ni­stra­tiv­ne tro­ško­ve ste­ča­ja i dje­li­mič­no pri­o­ri­tet­na po­tra­ži­va­nja. Od­mah na­kon ku­po­vi­ne fa­bri­ke, on je za­tra­žio re­pro­gram du­go­va­nja od po­vje­ri­la­ca. Po­zna­to je da je re­pro­gram naj­pri­je do­bio od Vla­de Cr­ne Go­re, tač­ni­je od Mi­ni­star­stva fi­nan­si­ja. Fa­bri­ka je Mi­ni­star­stvu fi­nan­si­ja du­go­va­la pre­ko 380 hi­lja­da eura. Vla­snik se oba­ve­zao da će po­lo­vi­nu tog iz­no­sa da ulo­ži u in­ve­sti­ci­je u ci­lju po­kre­ta­nja pro­iz­vod­nje, a po­lo­vi­nu da vra­ti u ro­ku ko­ji ni­je pre­ci­zi­ran. Ni­je po­zna­to da li je taj no­vac ika­da vra­ćen.U po­je­di­nim iz­vje­šta­ji­ma se na­vo­di da je Go­mi­la­no­vi­ću u su­sret iza­šla i kom­pa­ni­ja Lov­ćen osi­gu­ra­nje, ko­ja se od­re­kla du­ga od 56 hi­lja­da eura. U su­sret iz­bo­ri­ma 2007. go­di­ne, „Ti­go­im­peks” je od ta­da­šnjeg Fon­da za raz­voj do­bio oko 500 hi­lja­da eura, a ne­što ra­ni­je je do­bio 50 hi­lja­da eura od Za­vo­da za za­po­šlja­va­nje na ime pre­kva­li­fi­ka­ci­je rad­ne sna­ge. Fa­bri­ku je po­mo­gla i lo­kal­na upra­va, pre­u­zi­ma­ju­ći na se­be da za ta­da­šnjih 250 rad­ni­ka iz­mi­ri za­o­sta­le pla­te i po­ve­že rad­ni staž, u ukup­noj vri­jed­no­sti od 300 hi­lja­da eura, iako je po ugo­vo­ru to bi­la oba­ve­za no­vog vla­sni­ka. Ni sve to ni­je po­mo­glo da se u ce­lu­lo­znim po­go­ni­ma or­ga­ni­zu­je kon­ti­nu­i­ra­na pro­iz­vod­nja – is­ta­ko je Pa­vi­će­vić.
On tvr­di da je Go­mi­la­no­vić u me­đu­vre­me­nu otu­đio ne­ke od su­štin­skih dje­lo­va opre­me i pro­da­vao ih is­pod sva­ke re­al­ne ci­je­ne.
– Zna se da je Go­mi­la­no­vić iz fa­bri­ke iz­vu­kao par­ni ko­tao i pro­dao ga is­pod stvar­ne vri­jed­no­sti. Ko­tao je bio vri­je­dan oko po­la mi­li­o­na eura, a pro­dat je za 100 hi­lja­da eura. Do­ku­men­to­va­no je da je dru­gu ključ­nu ma­ši­nu, re­zač pa­pi­ra, vla­snik od­ve­zao u Be­o­grad i dao na po­zaj­mi­cu dru­gom ko­ri­sni­ku. I u pret­hod­nim go­di­na­ma Go­mi­la­no­vić je neo­me­ta­no otu­đi­vao pre­o­sta­lu imo­vi­nu ko­ja ni­je pod hi­po­te­kam i pro­da­vao je u sta­ro gvo­žđe, tvr­de­ći da iz fa­bri­ke ne od­no­si ni­šta što je bit­no za pro­ces pro­iz­vod­nje, već sa­mo ne­po­treb­ne stva­ri ko­je bi iona­ko ko­ro­zi­ra­le. Sko­ro sva pre­o­sta­la ma­šin­ska opre­ma, uklju­ču­ju­ći i vo­de­ću ma­ši­nu za pro­iz­vod­nju pa­pi­ra, ta­ko­zva­nu pa­pir ma­ši­nu, sta­vlje­na je pod hi­po­te­ku kod Hi­po al­pe adri­ja ban­ke. Ta ban­ka je svo­je­vre­me­no Go­mi­la­no­vi­ću odo­bri­la kre­dit od 700.000 eura, a po­što ga ni­je vra­ćao, 2011. go­di­ne od nje­ga je po­tra­ži­va­la 900.000 eura. Ni­je po­zna­to da li je ban­ka do sa­da pre­u­ze­la pa­pir ma­ši­nu – ka­zao je Pa­vi­će­vić i do­dao da je sve na­bro­ja­no sa­mo dio ono­ga što bi tre­ba­lo da bu­de pred­met nad­le­žnog dr­žav­nog tu­ži­la­štva.D.J.


Go­mi­la­no­vić: Fa­bri­ci ni­je bi­lo spa­sa

Ra­do­je Go­mi­la­no­vić je pri­li­ko po­sled­njeg bo­rav­ka u Be­ra­na­ma iz­ja­vio da je je­di­no pre­o­sta­lo da se u fa­bri­ci uve­de ste­čaj. On je po­tvr­dio da se cje­lo­kup­na fa­brič­ka imo­vi­na na­la­zi pod hi­po­te­kom, što zna­či da će po­vje­ri­o­ci ma­ši­ne pro­da­va­ti u sta­ro gvo­žđe ka­ko bi na­pla­ti­li svo­ja po­tra­ži­va­nja.
– Na­sto­jao sam da spa­sim fa­bri­ku, ali na­i­šao sam na broj­ne pro­ble­me. Pri­je sve­ga, star­to­va­li smo sa gu­bit­nič­kom pro­iz­vod­njom, jer ni­je­smo mo­gli da se uklo­pi­mo u vi­so­ke ci­je­ne uglja i elek­trič­ne ener­gi­je. Po­ku­šao sam da spas za fa­bri­ku pro­na­đem u part­ner­stvu sa stra­nim in­ve­sti­to­ri­ma, ali ni to ni­je da­lo va­lja­ne re­zul­ta­te. U ova­kvim uslo­vi­ma da svi za­jed­nič­ki ra­di­mo bes­plat­no go­di­nu da­na, ne bi­smo mo­gli da po­pra­vi­mo si­tu­a­ci­ju – re­kao je Go­mi­la­no­vić na jed­nom od rad­nič­kih zbo­ro­va kad se ras­pra­vlja­lo o so­ci­jal­nom zbri­nja­va­nju za­po­sle­nih.